Radoslav "ZAZA" Bechejac

Prilikom poslednje utakmice reprezentacije Srbije i crne gore iskoristili smo priliku, da u bašti stadiona FK Partizan porazgovaramo sa legendom našeg fudbala, Radoslavom "Zazom" Bečejcom. U prijantom razgovoru, često prekidani prolaznicima koji su se pozdravljali sa našim sagovornikom, dotakli smo se nekih sadašnjih i prisetili nekih prošlih događaja. U tekstu koji sledi prenosimo i delove iz tog razgovora.

Možda se mlađi čitaoci i navijači fudbalskog kluba Partizan ne sećaju čuvene Partizanove četvorke iz šezdesetih godina, ali naši stariji ljubitelja sporta sigurno pamte ovo ime. Pamti ga verovatno i "ser" Bobi Čarlton, legenda engleskog Mančester Junajteda, kao i ondašnji igrači Nanta, Verdera, Sparte, Mančestera, Reala i mnogih drugih evropskih i domaćih klubova kojima je svojom igrom i golovima "kvario" planove. Pamte ga i svi oni koji su te sezone 1965/66. pratili nezadrživi juriš Partizana ka finalu Kupa evropskih šampiona.                              

Verujemo ipak, da se svi pravi navijači Partizana sa žaljenjem sećaju  tog 11. maja 1966. godine, stadiona Hejsel u Briselu i finala KEŠ-a sa madridskim Realom i Partizanovog "drim tima", u sastavu: Milutin Šoškić (kapiten), Fahrudin Jusufi, Ljuba Mihajlović, Radoslav Bečejac, Branko Rašović, Velibor Vasović, Mane Bajić, Vladica Kovačević, Mustafa Hasanagić, Milan Galić i Josip Pirmajer. Na klupi su bili: Ćurković, Damjanović, Davidović, Vislavski i Slišković. Trener je bio Abdulah Gegić (slika desno). Igra za divljenje i pamćenje i propuštena prilika za žaljenje, ali, to je fudbal... Bilo je to vreme kada se fudbal igrao srcem i dušom, kada se igralo petom i kroz noge protivnika a ne đonom, kada se protivnički igrač nije rušio sa leđa ni po cenu izgubljenog finala. Tako su igrali ondašnji majstori fudbala, tako je igrao i Zaza...   

Da podsetimo, Radoslav "Zaza" Bečejac je svoj fudbalski put počeo u FK Proleter iz Zrenjanina, tadašnjem drugoligašu, gde je dve godine bio prvi strelac lige. U FK Partizan dolazi 1963. godine i ostaje naredne 4 godine. Tih sezona bio je standardni prvotimac sa 198 odigranih utakmica. Pamte ga po izvanrednoj tehnici, zalaganju i temperamentu. Borbeno i sa puno žara, toliko da se zaradi i pokoji crveni karton na derbiju. "A ne sviraš pasivan ofsajd !!!???" govorio je "Zaza" sudiji...    

Posle finala KEŠ u Briselu, "zlatna generacija" se rastura. Jedan broj igrača, među kojima i Bečejac, odlazi iz Partizana. Od 1967. godine igra u FK Olimpija iz Ljubljane, gde ostaje narednih 5 godina. Pamti se, za ondašnje prilike, rekordna suma transfera od 65 miliona starih jugoslovenskih dinara.

Nakon 5 sezona provedenih u Olimpiji, gde je bio jedan od najboljih igrača odlazi u inostranstvo u kolumbijski klub Santa Fe, ali posle odigrane sezone i povrede završava fudbalsku karijeru.  

Započinje trenersku karijeru i postaje i trener prvog tima Olimpije, ali se kasnije uglavnom posvećuje radu sa mlađim selekcijama. Kako nam i sam govori: "to je posao koji se ne plaća...moraš biti ili lud ili zaljubljen u taj posao da bi ga radio". Iz tadašnje fudbalske škole Olimpije izašao je veliki broj budućih prvotimaca Olimpije i omladinskih reprezentativaca ondašnje Jugoslavije. O trenerskom pozivu u fudbalu, govori kao o napornom i teškom, jer u timu postoji 11 igrača, 11 individua, 11 raspoloženja...a to sve treba sklopiti u jednu celinu.   

Bio je i ostao zaljubljenik u južno-američki fudbal, za koji kaže da je uživanje gledati, jer se tamo igra maštovito i sa puno improvizacije, a gledalac "vidi da se nešto događa", za razliku od evropskog fudbala u kome dominira taktika, jer kako Zaza kaže: "Dobrog igrača moraš pustiti da igra !".