Радослав "ЗАЗА" Бечејац

Приликом последње утакмице репрезентације Србије и црне горе искористили смо прилику, да у башти стадиона ФК Партизан поразговарамо са легендом нашег фудбала, Радославом "Зазом" Бечејцом. У пријантом разговору, често прекидани пролазницима који су се поздрављали са нашим саговорником, дотакли смо се неких садашњих и присетили неких прошлих догађаја. У тексту који следи преносимо и делове из тог разговора.

Можда се млађи читаоци и навијачи фудбалског клуба Партизан не сећају чувене Партизанове четворке из шездесетих година, али наши старији љубитеља спорта сигурно памте ово име. Памти га вероватно и "сер" Боби Чарлтон, легенда енглеског Манчестер Јунајтеда, као и ондашњи играчи Нанта, Вердера, Спарте, Манчестера, Реала и многих других европских и домаћих клубова којима је својом игром и головима "кварио" планове. Памте га и сви они који су те сезоне 1965/66. пратили незадрживи јуриш Партизана ка финалу Купа европских шампиона.                                    

Верујемо ипак, да се сви прави навијачи Партизана са жаљењем сећају  тог 11. маја 1966. године, стадиона Хејсел у Бриселу и финала КЕШ-а са мадридским Реалом и Партизановог "дрим тима", у саставу: Милутин Шошкић (капитен), Фахрудин Јусуфи, Љуба Михајловић, Радослав Бечејац, Бранко Рашовић, Велибор Васовић, Мане Бајић, Владица Ковачевић, Мустафа Хасанагић, Милан Галић и Јосип Пирмајер. На клупи су били: Ћурковић, Дамјановић, Давидовић, Виславски и Слишковић. Тренер је био Абдулах Гегић (слика десно). Игра за дивљење и памћење и пропуштена прилика за жаљење, али, то је фудбал... Било је то време када се фудбал играо срцем и душом, када се играло петом и кроз ноге противника а не ђоном, када се противнички играч није рушио са леђа ни по цену изгубљеног финала. Тако су играли ондашњи мајстори фудбала, тако је играо и Заза...   

Да подсетимо, Радослав "Заза" Бечејац је свој фудбалски пут почео у ФК Пролетер из Зрењанина, тадашњем друголигашу, где је две године био први стрелац лиге. У ФК Партизан долази 1963. године и остаје наредне 4 године. Тих сезона био је стандардни првотимац са 198 одиграних утакмица. Памте га по изванредној техници, залагању и темпераменту. Борбено и са пуно жара, толико да се заради и покоји црвени картон на дербију. "А не свираш пасиван офсајд !!!???" говорио је "Заза" судији...    

После финала КЕШ у Бриселу, "златна генерација" се растура. Један број играча, међу којима и Бечејац, одлази из Партизана. Од 1967. године игра у ФК Олимпија из Љубљане, где остаје наредних 5 година. Памти се, за ондашње прилике, рекордна сума трансфера од 65 милиона старих југословенских динара.

Након 5 сезона проведених у Олимпији, где је био један од најбољих играча одлази у иностранство у колумбијски клуб Санта Фе, али после одигране сезоне и повреде завршава фудбалску каријеру.  

Започиње тренерску каријеру и постаје и тренер првог тима Олимпије, али се касније углавном посвећује раду са млађим селекцијама. Како нам и сам говори: "то је посао који се не плаћа...мораш бити или луд или заљубљен у тај посао да би га радио". Из тадашње фудбалске школе Олимпије изашао је велики број будућих првотимаца Олимпије и омладинских репрезентативаца ондашње Југославије. О тренерском позиву у фудбалу, говори као о напорном и тешком, јер у тиму постоји 11 играча, 11 индивидуа, 11 расположења...а то све треба склопити у једну целину.  

Био је и остао заљубљеник у јужно-амерички фудбал, за који каже да је уживање гледати, јер се тамо игра маштовито и са пуно импровизације, а гледалац "види да се нешто догађа", за разлику од европског фудбала у коме доминира тактика, јер како Заза каже: "Доброг играча мораш пустити да игра !".